I tako...
https://www.c-span.org/video/?176255-1/depth-harold-bloom
Ne mogu da postavim sam video u poruku - pošto je u pitanju manje poznat sajt - pa sam dao link. Book TV je predstavio mnoge intervjue sa ljudima iz politike i društvenih nauka, ali ne puno sa književnim ličnostima. Harold Bloom je, naravno, najčuveniji američki književni kritičar svog vremena, i umro je pre neku godinu. Nažalost, i u ovom dugačkom intervjuu, koji je iz 2003, još je bio u fazi oporavljanja od bolesti, i ponekad mi je bilo tužno da ga gledam takvog.
S druge strane, Blooma treba slušati (čak i kad jedva sklapa rečenice), jer je uvek pun uvida i anegdota. I ovaj gornji link je put ka tri sata razgovora sa njim.
On je čovek koji je mogao da pročita i do 1000 stranica na sat; čovek koji je zapamtio skoro svaku pesmu koju je ikad čuo (a čuo ih je... mnogo!); čovek koji je čitao na nekoliko jezika (engleskom, francuskom, i hebrejskom zasigurno, pretpostavljam i španskom, ruskom ne, za drugo ne znam); čovek koji je jedva koristio računar, pa čak i pisaću mašinu, ali koji je čitao čak i van posla i dok običan svet spava, odbijajući da ode u penziju, i predavajući sve do svoje smrti u 90-oj godini života; čovek koji je poznavao druge čuvene ličnosti, igrajući šah sa Nabokovim i razvijajući prijateljstvo sa Ursulom Le Gvin, iako se nikad nisu sreli.
Bloom se bavio mnogim oblastima književnosti i, čak, kulture, ali glavni fokus je bila poezija, rekao bih. Šta god neko mislio o njemu i njegovim pogledima, u poeziji je nezamenljiv. Antologija koju je on priredio, The Best Poems of the English Language: From Chaucer to Robert Frost je najbolja te vrste koju sam video, što zbog izbora, što zbog njegovih uvoda i objašnjenja.
Započeo je kritičku karijeru proučavajući pesnike romantizma. Oduvala ga je knjiga Northropa Frye-a, Fearful Symmetry (1947), u kojoj ovaj analizira poeziju Williama Blakea. Kasnije je krenuo u sopstvenom kritičkom pravcu, koji se formira sa The Anxiety of Influence početkom 70-ih, gde postavlja temelje svoje teorije uticaja (u poeziji, ali i drugde).
Mnogo knjiga je napisao, a još više ih je priredio. Između ostalog, pisao je dosta o Šekspiru, pisao je o Bibliji - na primer, u knjizi The Book of J iznosi tezu, nikad dokazanu ali nikad ni pobijenu, da je pisac uvodnih delova Starog zaveta, to jest Tore, bila žena na vrlo visokom položaju na Solomonovom dvoru. Napisao je kontroverzni The Western Canon, gde je odbacio sva tumačenja književnosti zasnovana pre svega na ideologiji i politici identiteta; napisao je knjigu Genius, gde je uzeo 100 genija iz književne sfere i podelio ih na deset grupa po deset prema sefirima (množina sefirot, jednina sefirah, božji atributi ili faze kreacije) iz kabale. Napisao je još mnogo toga, ali ovo je samo mali uvod, i naglasak je pre svega na ovom intervjuu u ponuđenom videu.
