Napolju je pravo vreme da sednem u sobu pred tastaturu i monitor i opljunem po svemu i svačemu.
Jedna od posledica činjenice da mnogi čitaoci - nazovimo ih "čitačima", jer su pretvorili hobi u opsesiju - u današnje vreme samo prelaze preko knjiga i kroz knjige, tražeći ono što ih specifično zanima ili ima intimnije značenje za njih, jeste da su sajtovi poput goodreads beznačajni i, uglavnom, beskorisni. (Delimično se to može preneti i na IMDB, ali taj sajt ima i jak faktografski deo, koji je izuzetno dragocen i koristan.) Oni koji čitaju najbrže i najpovršnije daju i najveći broj ocena, i sabijaju statistiku na svoju stranu.
E sad, nadam se da većina manjine koja ovo čita
zna šta ja mislim o ocenjivanju umetničkih sadržaja. Postoji neka potreba u ljudskoj prirodi, slažem se, da se prave liste i da se pravi kanon. Harold Bloom je napisao knjigu o kanonu zapadne književnosti, koja je bila prilično kontroverzna u svoje vreme, iako često i pogrešno shvaćena. Kasnije su mnogi pravili takve liste vezane za film i strip i verovatno bilo koji drugi medij. Čak i tu postoje nesuglasice i detalji vredni prepiranja i ponovnog razmatranja, i to ne samo između različitih umova. Lično ne pravim kanone jer ne bih mogao da se odlučim, a i ako bih mogao, to bi govorilo samo u prilog mog raspoloženja tog dana kada sam doneo odluku a ne o kvalitetu samih dela, koji je često neuhvatljiv.
Ali kanone i liste bar mogu da razumem. Precizne ocene mnogo manje, a evo zašto. Recimo da neko delo, poput
Moby Dicka, ima neko "maksimalno" značenje, skup svih svojih mogućnosti u vezi toga šta može nekome da znači. Pojedincu, grupi, zajednici, generaciji, naciji. Uporedimo ga onda sa drugim književnim delima na lestvici 1-10 (ili 1-100), i, na primer, dajmo mu ocenu 8.5 (iliti 85). To bi značilo da će
Moby Dick da se kreće u granicama 1-8.5 i sve unutar njih je legitimno iskustvo. Truba će mu dati 2.5, a neko će reći da je u pitanju najveći roman američke književnosti. A sve je to razložno zato što umetnička dela odražavaju ono što sami donesete kada ih čitate. Zaboravite sve ono što Meho Krljić i kompanija uporno uvaljuju: da je u proceni dela najbitnija umetnička namera. Da citiramo Dikensa iz
Velikih očekivanja, dok su mi detalji još sveži u pamćenju:
I derived from this speech that (he) still rather confounded his intention with his execution.
Istina je da ponekad, ako ne i često, ima preklapanja, i da je naše tumačenje tačno ono što je umetnik želeo da postigne. Ali ima i dosta slučajeva kada nije tako, pa je takav pristup vrlo ograničavajući.
Dalje, pošto je
Moby Dick moguće oceniti sa bilo čim između 1 i 8.5, slučajne i pojedinačne ocene su potpuno nebitne. Jedino što je bitno sa iole razložnog stanovišta je gornja granica. A da bih nju znao morao bih da znam roman spolja i iznutra, i napamet, i ne samo to - morao bih da znam isto tako dobro i druge romane, jer broj, tj. ocena, je uvek poređenje na skali koju ste prethodno usvojili. Osim ako niste u mentalnom deficitu, pa umesto da podesite letvice prema listi, podesite listu prema letvicama preostalim od ranije, i date ocenu 11/10! "Life-changing! I had an orgasm during reading, for the first time in my life! Oh, no, my bad! It was actually my girlfriend's hand on my intimate parts..."
Nekonstruktivni prilozi poput "meni je taj i taj roman jako dosadan" ne pomažu nimalo u bilo kakvoj diskusiji. Kao kada bi pitali nekog kakva je ona nova devojka iz susedstva, a on će "dosadna". Da li je on zaista rekao išta o njoj? Ili je rekao više o sebi? Pitanje je bilo o devojci. Znam da se mi ovde koliko-toliko poznajemo, i zato takve stvari mogu da prođu jer em nas ima malo, em znamo ukuse svojih sagovornika, pa možemo da stvorimo širu sliku. Ali ja sam bio i na mnogim stranim forumima, i količina samovoljnog, narcisoidnog
uverenja - koje se razlikuje od "mišljenja" jer se zasniva na veri, a ne na misli, koja je mentalna aktivnost - je zapanjujuća. Neko skoro reče na drugom forumu koji posećujem kako se raduje tuđim mišljenjima i voleo bi da čuje šta drugi misle o tome-i-tome, ali koliko tuđih uverenja zaista želimo da čujemo? Deset? Hiljadu? 100 miliona? Što je cifra veća, svako pojedinačno mišljenje (čitati: uverenje) postaje beznačajnije.
Zapravo, većina ljudi bazira svoj sud na svom ukusu iz detinjstva, a 10-ogodišnji, ili 12-ogodišnji, ili čak 15-ogodišnji dečaci - u kakvom god da su fizičkom obliku i sa kakvim god naknadno nakalemljenim iskustvom - nisu najbolji sagovornici. (Devojčice u tim godinama su nešto bolje, svakako.
)
Elem... ne definišu nas samo stvari koje volimo, već i one koje nas odbijaju. Tako ja nikad nisam voleo Frojda, i proveo sam veći deo mladosti tražeći stvari i dela koja dokazuju da on nije bio u pravu (u mnogo čemu; u nečemu, pak, jeste). Na kraju sam ih i našao, ali to je priča za neko drugo tmurno jutro. Skoro sam pročitao i nekoliko stripova jednog scenariste (kojeg neću imenovati) i koji su mi bili jednostavno grozni, ali naterao sam sebe da pročitam sve što sam započeo. Likovi koji se ponašaju čas ovako, čas onako, radnja koja nema nikakvog smisla i bez posledica je, osim kada autor samo nabaca posledice kao "radnju"; u jednom slučaju svet magije koji nema nikakvih pravila, pa čitalac ne zna šta da očekuje, osim svega i ničega; ton koji je čas ovakav, čas onakav - i to u najgorem smislu, smislu potiranja (za razliku od nekih autora, kao što su Šekspir, ili Dikens, ili roman
Kvaka 22, koji su to radili drugačije) - neki su od primećenih propusta. Moralna šizofrenija umesto pouke i nepostojanje bilo kakvog poznavanja našeg sveta, osim preko društvenih mreža i savremenih medija - to su još neki. U jednom slučaju rasplet negira svu motivaciju koja je do tada uvedene, kao da je nebitna, ili zaboravljena. Meho se u svom uobičajenom modu opresivnog optimizma ogradio od ovog poslednje pomenutog dela, ili da kažem "izkritikovao ga je", na svoj blag način, ali gora stvar je da, kada odete na neke od ARN-ova (pogotovo one posvećene stripu) ili foruma, mnogi misle za taj strip da je odličan.
Jedna od najvećih zabuna koje vladaju savremenim konverzacijama je da bi trebalo, ili da sam u nekakvoj obavezi - moralnoj, pravnoj, ili samo opšteljudskoj - da cenim tuđe mišljenje. Ne znam odakle je došla ta ideja, ali jedina stvar koju cenim je tuđe
pravo na mišljenje. Mogu da cenim i samo mišljenje (pa čak i uverenje), ali samo ako nije izraženo u obliku poslovične guzice - što će reći, tu je da bi bilo tu - već ako postoji argumentacija, ili bar značenje koje mogu da vidim i da prihvatim kao smisleno. Ova poslednja reč je bitna, jer, da uzmemo primer, uverenja razmažanih narkomančića su mi često besmislena. A ja u gore pomenutim stripovima ne vidim ništa dobro, u bilo kojem kontekstu (osim donekle - ali samo
donekle - u vizuelnom, tehničko-crtačkom smislu). Naravno, nikad niko nije ni ponudio argumente zašto bi to bilo iole dobri ili vredni stripovi iz bilo koje perspektive, jer je nemoguće braniti nešto toliko banalno, nešto što je samo skup usmerenih senzacija.
Mislim da je dosta za danas. Možda nekome sve ovo zvuči negativno, ali može biti da zvuči i oslobađajuće. Meni zvuči više poput neophodnosti... da se kaže.
Rečnik nepoznatih termina:
ARN - aggregate of random numbers; sajtovi koji sakupljaju ocene obične publike koje u zbiru zaista ništa ne znače;
čitači - čitaoci koji aktivno (za razliku od "povremeno") traže knjige;
prečitači - čitači koji prečitavaju knjige (malo čitaju, malo preskaču);
